Počelo je bez najave : kao neka manja neprijatnost čiji simptomi će ubrzo proći. I stvarno : simptomi su prošli i to veoma veoma brzo. Ali koliko brzo su prošli toliko brzo su se i vratili. Jaki, rezajući bolovi. Gotovo da vrisneš. Gotovo da pomisliš kako se čitav svet urušio zbog jedno rezajućeg i neprekidnog bola. Bola koji na neprijatan način govori mnogo više od običnog zdravstvenog problema. Polako je postajalo sve jače i jače. Upornije. Smislenije. Počeo je da izjeda svaki kutak, svaki deo organizma i da se zavlači i tamo gde nikako ne bi smeo da bude. Nekada bi se primirio i onda bi to vreme dočekao kao blagoslov : prijatni momenti uživanja u zdravlju. Sreći. Ispunjeni trenuci čija kratkoća bi ispravljala sve bolne i, veoma često, krvave trenutke. Trenuci kada se život činio lep. Trenuci u kojima su svi bolovi dobili smisao i, mada zvuči besmisleno, metafizičku dubinu. Bolovi čiji krajnji rezultat daje utehu i sreću. Ozdravljenje. Ispunjenje. Na kraju, ostao je samo bol zato što ga je bilo u tolikim količima, toliko jako, da nije ostalo više mesta ni vremena za odustajanje od bola. Prekora. Vreme za uživanje. Vreme kada želudac ostavi ostatak tela da uživa u životu.

(Okrenuo se i otišao stazom koja je vodila izvan kruga bolnice. Misleći da je krenuo nekud, odšetao je samo od samog sebe. A sve ono od čega je otišao ga je, spremno  i čilo, čekalo već na sledećem uglu.) 

Nije mi nešto...Super je! (+12 rejting, 12ocena)

Loading...