(Odlomak) 

I

“Malog Ćiru kaparisali Englezi”

Antalija, Beograd – Kakav veleobrt na pripremama. Pre tri dana je napunio 18 godina i, poetski rečeno, prvi put se obrijao, a već je zvezda. Ćiri je rođendan doneo ne samo slavlje i osamnaest oduvanih svećica već i najveći ugovor u istoriji srpskog fudbala za momke njegovog godišta. Miloš Ćirić je potpisao za Arsenal! Njegov menadžer, Vuk Krčag je danas potvrdio da će popularni “mali Ćira” sledećih šest godina biti na spisku najpoznatnijeg londonskog kluba. Ćira je bio na radaru starog lisca, Arsena Vengera, poslednju polusezonu koju je odigrao maestralno : na devet nastupa postigao je 11 golova i pomogao u neočekivanom veleobrtu i osvajanju titule! “Ćira jeste mlad dečko i možda je tek napravio prve fudbalske korake, ali je ponuda bila iz kategorije onih koje se ne odbijaju”, rekao je Krčag ekskluzivno za naš list. Saznali smo i da će mali Ćira ostati u ekipi još minimum deset dana, dakle do završetka drugog kola kvalifikacija za Ligu šampiona, a onda će se pozdraviti sa svojim drugovima iz svlačionice i krenuti put kišnog, ali za njega osunčanog, Londona. “Venger nam je učinio veliku uslugu time što je ostavio Ćiru do kraja prvog kola kvalifikacija”, rekao je sportski direktor Vlada Rakić. “Svi znamo od čega klub živi i ovo je bilo, verujte, rešenje koje se ne odbija. S tim novcem imamo sigurnu budućnost i još pojačanja koja će put do Lige šampiona učiniti realnim. Opet kažem, hvala g-dinu Vengeru na Ćirinom ostanku. Još jednom je dokazao da voli srpski fudbal i Srbe”. Miloš se danas vraća sa priprema, za pet dana igra utakmicu, a za deset odlazi u veliki Arsenal. Bravo Ćiro i srpski fudbale!

Stigao sam kući. U rancu su mi i dalje svećice sa torte. Otac, čim me video na aerodromu, ljubio me u čelo. Jako. Onako da mu se čelo i znoj preliju na moje. Bio sam srećan zbog njega. Baš srećan. Ugovor sam potpisao tamo gde su mi rekli. Na liniji u uglu. Ćirilicom. Štampano. Vuk mi reče da se tako potpišem. I on je bio srećan. Cepao je viski celu noć, kao i moji drugari. Vukota je bio srećniji nego da je sam otišao u Arsenal. Plakao je i popio tri piva i rekao kako ću mu svaki dan nedostajati. Napio se, pa me zagrlio. To poslednje veče. A napio se i na mom rođendanu dve večeri ranije. Ujutro me molio da nikome ne pričam da me je grlio. Da ga ne zajebavaju kako je peder. Ili kako je osećajan? Više sam i zaboravio. Ja sam bio u sobi. Razmišljao sam. Kao što i sada razmišljam dok me otac vuče po aerodromu. Stavlja me u kola i zalupio je vrata. Jako. I tada sam razmišljao dok sam slušao moje drugare. Idem u Londom! Srce jako lupa, jače nego ikada. Sada sedim na sedištu pozadi, “direktorski” kako bi rekao moj otac. Samo ja ga zovem otac, svi ostali zovu svoje očeve “ćale”, “matori”, “stari”, neki i “tata” ako im je otac strog. Samo ja svog zovem “oče”. Ranije sam ga zvao “tata”, ali sam u jednoj knjižari, pre dve godine, kupio knjigu . Čudna knjiga, hteo sam da kupim nešto da skratim vreme u busu od kuće do škole pa do treninga. Svašta su mi nudili, ali ja sam se zalepo za ovu, baš za ovu. Svi trileri, ljubavni romani, istorijske priče me nisu zanimale. Ovo sam video i znao sam da je to – to. “Presuda”. Tako se zvala. Kafka je pisao, a tamo je lik zvao oca “oče” jer mu otac ništa nije verovao. I on je mislio da njegov otac ne zaslužuje da dobije drugo ime, nežnije, bliže, drugarskije. Samo otac. Pročitao sam u dva dana. I odlučio da zovem oca – otac.

Odjednom je zakočio. Poleteo sam napred. Imao sam pojas. Otac je trubio kao nezdrav. Izleteo sam iz filma razmilšjanja i Kafke. I uleteo na put ka Zemun polju.

–          “Majku li ti jebem ja u pičku onu smrdljivu”, drao se iz sveg grla.  “Da mi ubiješ sina sada kada nas je sve zadužio i ostvario najveći uspeh u životu”, drao se još glasnije.

Momak iz susednih kola je pogledao mrko. A onda me prepoznao. Počeo je da navija i da peva pesme i da viče, još jače od oca. „Mići, Mići, legendo, care, da uvališ neki go pre nego što nam i ti odeš! Majstore! Ti si care, naš fudbal je kurac kada te tako prodaše“. Otac je požurio. Ne voli da čuje da je naš fudbal loš. Baš kao što ni otac Georga Bendemana ne voli da mu sin ima prijatelje. I verenicu. Makar oni bili pravi ili izmišljeni. Tako i moj otac ne voli da mu je sin bolji igrač od celog srpskog fudbala. Nekako sam ponosan na to. A nekada mi se gadi. On i naš fudbal. Volim samo moje drugare iz tima. Zato sam i razmišljao ono veče pošto sam potpisao : kako ću bez njih? Vukota, moje provereno levo krilo, je plakao i za mene. A to nije bilo pederski ili pičkasto. Bilo je iskreno. Samo ja ne plačem. Bar ne za sada.

(+38 rejting, 40ocena)

Loading...