Jedan normalan san nedeljno. To je izuzetno zdravo. Poželjno da budem iskren. Sanjao sam vatru. Ne neku veliku. Nikako biblijsku. Ili karijatidsku. Samo vatru,  malu, lošu, ali sa mnogo dima. Zagušujućeg. Naprijatnog. Onog koji nikako ne oslobađa već samo guši. Oporo. Tako je počeo san. Išao sam kroz dim i pokušavao da nađem ne izlaz koji se jasno video već dašak vazduha koji bi mi pomogao da prodišem. Konačno. Išao sam kroz dim i čuo glasove. I samo sanjao da idem. I nikako nisam uspevao da se nadišem vazduha. Kao u jeftinoj metafori nacionalne književnosti. Ili u fabrici hemijskih proizvoda. Nikako nije bilo vazduha. A nije bilo ni neke tragedije, velikog požara ili očišćenja. Samo glupave dimčine. I zagušljivosti. I onda sam se samo probudio. Padala je kiša i podgli su me sa kartona. Dan je bio siv, tmuran i kišan kao i kada sam zaspao. Nije bilo pročišćenja. Samo vatrogasaca koji su me opkolili. I policije koja se zlokobno osmehivala. “Sada te imamo, mamu ti jebem klošarsku”. Izgleda da se ovaj dan neće završiti dobro. Izgleda da sam zapalio bioskop. Bioskop mojih snova.

(+24 rejting, 24ocena)

Loading...