Ime pesme jednog domaćeg benda. Izgleda naivno, nekako početnički, nekako deplasirano pričati i misliti o sreći. Sedim na klupi, baš kao nekada kada sam bežao iz gimnazije i sve svoje probleme rešavao kilometarskim šetnjama. Onda sam otišao. I opet sve svoje probleme rešavao kilometarskim šetnjama. Ili istim tim šetnjama potpomognut biciklom. Šetnjama posle kojih nema zaključka. Samo neodovljiva količina svežeg vazduha za koju postoji osnovana sumnja da je pročistila glavu. Tako je i sada. Gledam ispred sebe. U sredini kilometarske šetnje. Mog bega od problema. I opet sedim na klupi i opet gledam ispred sebe. Samo ovog puta nije gimnazija u pitanju. Inostranstvo je daleko ispred mene, miris otadžbine i njen nezibežni mulj se već nahvatao na cipele. Poodavno. Ovoga puta je nešto sasvim drugačije u pitanju, sasvim obično, a opet, izgleda, šizofreno. Ovoga puta je mnogo teže jer se prelama na mojim i tuđim leđima. Prelama se na leđima mojih najmilijih. Koji to možda i nisu. I zato se prelama tako jako i sumorno, gotovo neizdrživo bolno. A izgleda vrlo jednostavno. Samo jedan, racionalno logičan izbor, koji čak i nije izbor. Sve je jasno. I javno. I svako bi uradio tako. Niko ne bi ni pomislio da uradi nekako drugačije. Nekako kako bih ja želeo da uradim. Izgleda ludački. Pogotovo ovde, u zemlji prosečnih i smernih koji to sigurno nisu. Gledajući u reku imam neki neizbežni osećaj da nemam izbora. Nemam, pored svog vazduha koji me je toliko luftirao i toliko me činio bitnim samom sebi dok sam donosio vrlo važne odluke u svom životu šetajući, izbor. Niti hrabrosti da ga napravim. Nema tog izbora koji bi mogao, na ovaj ili onaj način, da bude moj. Samo moj. Okoštao od pokušaja. Naduvan od naglih uspeha. Uništen od drugih. Pustio sam da sve ode. Onako. Kao da nemam nikakvu kontrolu nad svojim ponašanjem. Kao da drugih imaju kontrolu nadamnom. A ja ne znam šta želim. Još od kada sam počeo da šetam pre 15 godina. Od tada idem samo tamo gde mi nameste noge. Sem u nekom retkom trenutku divnog ludila.

Sedeo je na klupi i posmatrao sunce kako izlazi dok je most, čiji je betonski kolovoz prešao toliko puta, trpeo početak još jednog radnog dana. Sedeo je i gledao dok su mu prilazili sa leđa. Bilo im je jasno da je on krivac. Bez potrebe da bilo šta objašnjavaju i njemu ili bilo kome drugom. Žrtve su jasna, racionalna stvar. Baš kao i hladni stisak lisica koje će mu uskoro biti na rukama. A on je i dalje imao 15 godina. I šetao se dok mu nisu otkazale noge. Misleći da je količina pređenih kilometara i besmislenih sanjarija ekvivalentna srećnom životu.

(+12 rejting, 12ocena)

Loading...