Vikendima sam slobodan. Vikendima sam samo svoj. Vikendima mi niko ne gospodari, objašnjava, ubeđuje. Vikendima znam ko sam i gde pripadam. Vikendima imam punu kontrolu. Često razmišljam kako bi bilo da i radnim danima bude kao vikendom. Često razmišljam da od celog života napravim jedan neprekidan vikend. Ali ne lenji, dosadni i tupi. Nikako usporen i besmislen. Ili siromašan. Ne daj Bože statičan. Ili usamljen. Razmišljam tako često dok me, kao i ovog vikenda,muzika vodi. Dobija. Prebija. Čini umornim i beslovesno srećnim. Zadovoljnim. Razmišljam tako dok se, i ovog vikenda, gibam u mraku i gledam oko sebe ljude. Srećne. Tužne. Pohotne. Razočarane. Spremne na sve. U strahu od svega. Razmišljam šta bi trebalo da uradim i na koji način da živim kako bi mi svaki dan bio vikend. Baš svaki. S obavezama koje samo vikend može da stvori. S obavezama koje se samo tiču uživanja. Mog. Samo mog. I ničijeg drugog. Drugačijeg. Razmišljam na koji način da promenim svoj život. Da ga uradim. Napravim onakvim kako želim. Razmišljam dok mi jedna misao prestiže drugu. Druga treću. Pa se ponovo vratim na prvu. I onda mozak prezupči na četvrtu. Samo razmišljam. Samo maštam. Kako bi bilo da se vikend ne završi. Nikada. Nikada više neću poželeti vikend. Nikada više neću biti neodgovoran prema sebi. Drugima. Onima koji zavise od mene. Nikada više se neće desiti vikend. Ovakav. Svaki prošli. Svaki sledeći. Nikada više.neću dozvoliti sebi da budem neodgovoran i da se samo provodim i razmišljam o vikendu. U ostalom, nikada više neću ni razmišljati.

Osetio je da ga uzima vrućina izazvana prisustvom većeg broja telesa na malom prostoru. Klub je bio prepun, muzika odlična, a njegovo raspoloženje je, iznenada, počelo da se menja i da izaziva dijametralno suprotna energetska stanja koja su, logično, izazivala prekomerno znojenje. Suočivši se sa neizbežnim padanjem u amfetaminsku depresiju iz koje se jedini izlaz odlazak kući što nikako nije bila opcija u tom trenutku odlučio je da izvadi još jedan grumen kristala iz zgužvane i gotovo nepostojeće kesice čiji sadržaj se gužva i prosipao na dubokom dnu zadnjeg džepa. Okrenuo je leđa ostatku znojavih i napetih telesa, onako da ga ne primeti, ali to je u tolikoj gužvi bilo gotovo nemoguće. Razmišljao je šta da uradi pošto mu je, padajući u još veću depresiju, bilo apsolutno jasno da će svi, ali opet apsolutno svi, znati šta radi. Tada nije razmišljao da to i oni rade, ali tobož sakriveni u toaletu. Razmišljajući, mahom besmisleno što je i činio celo veče, iznenada je ugledao jedno malo parče prostora u kome nije bilo nikoga, a koje se naslanjalo na zid. Prišao je i okrenuo se zidu, opet misleći da je siguran mada su svi mogli ne da pretpostave već da znaju šta radi. Prebirao je nervozno po džepu i napipao kesicu. Uzeo je kesicu. Polako i prezicno, mada su prsti bili više nego nezgrapni,  otvorio njen sadržaj po sredini i hitro progutao dva grumena. Odvratni kiseli ukus mu je ispunio usta. Racionalno odvratan, ali iracionalno sladak. Spasonosno sladak. Sladak po cenu spasenja. Uskoro, sve je bilo isto. I ponavljalo se. Mogao je opet da razmišlja. Potpuno besmisleno. “Satirično”, neko bi rekao. “Tužno”, rekli bi građani normatirani po uzusima građanskog društva. “Do jaja”, rekli bi umetnici. Ipak, za njega je besmisleno. Besmisleno s jakom podlogom smisla. Apsolutnog. 

(+10 rejting, 10ocena)

Loading...