Peta, pa u četvrtu, pa kočenje, pa onda u treću. Kada potpuno stajem, moram polako i lagano da kočim da bih prebacio u drugu i onda tek stao. Prvo kvačilo do kraja, pa onda lagano menjač u stepen prenosa i uvek stajem u drugoj, tako me učio instruktor Zoki. Super tip, imao je (valjda i dalje ima) petoro dece u stanu od 37 kvadrata. Njegov kolega koji ga je menjao tokom godišnjeg odmora koga ima 5 nedelja godišnje zbog broja dece koji kada se poređaju sigurno izgledaju kao braća Daltoni iz “Taličnog toma” mi je tokom jedne od vožnji rekao da je taj mali prostor tako pregradio da izgleda kao spavaonica. I da mora slati decu na različite aktivnosti u različito vreme kako ni u kom slučaju ne bi bili zajedno u kući pošto ne mogu da stanu. Ukoliko ne žele samo da spavaju. Super neki tip. Ja sam očajno vozio, nisam imao pojma, ali je imao strpljenja i uspeo je da me nauči. I sve te glupave školske stvari korisitim i sada, kada sam već iskusan vozač, sa višegodišnjim iskustvom. Ali i dalje ne volim da vozim. Nikako. Mislim da ne postoji nešto što više mrzim od dugotrajne gradske vožnje. I gužve. I svega vezanog za vozače divljake kojih u mom gradu ima previše. U stvari, većina su divljaci dok se ja trudim da poštujem pravila. I uvek me uhvati osećaj krivice kada nekoga zajebem na kvarno. Ali ja sam šofer. I ma koliko mrzeo taj posao moram da ga radim svakog dana. Od lokacije A do lokacije B. Bez previše pitanja. Bez previše razmišljanja. Samo osmatrajući put. Tako je svakog dana. Do danas. Danas sam baš, stavši u ovu gužvu zbog ko zna kog državnika, premijera, predsednika, kralja, koja se ne pomera već satima, razmišljao o svemu što sam mogao da budem u životu. Sportista, lekar, književnik, besposličar. otac, muž, ljubavnik…a na kraju sam, pored svega toga, postao šofer. Idem od tačke A do tačke B. Po pozivu. Kako neko kome sam dodeljene poželi. Gde oni koje volim vole da me šalju. Gde me voljeni vole pošto sam ih prevezao. Gde sam  tražen.  Sve više isključivo prevoza radi.

Uznemirujući zvuk automobilske sirene prenuo ga je. Zeleno svetlo je bilo na semaforu i upozorilo da je vreme da krene. Ipak, stajao je i dalje ne mogavši da se povrati od poslednje misli koju je prekinuo zlokobni zvuk sirene, ponavljajući i u ovom trenutku da je vreme za pokret, samo još jače i intenzivnije. Pogledao je u retrovizor i odgovorio, jakim pritiskom na isti izvor buke koji ga toliko iznervirao nekoliko sekundi pre, Nevidljivi protivnik u automobilu iza je odgovorio, još jače i intenzivnije, on mu je vratio. U trenutku, svi automobili, blokirani na semaforu isključivo zbog njegovog mislećeg procesa, počeli su da trube. Kakofonija histeričnog, zaglušujućeg zvuka koji ga prati svakodnevno, veći deo dana, dok obavlja šofersku dužnost, sada je dostigla vrhunac besmisla, besmisla  čija oštrica se baš ovog trenutka,u obliku nesnosnog zvuka automobilske sirene, zabila pravo u njegovu glavu. Snažno je trubmuo još jednom i sopstveni zvuk frustracije je poput poslednjeg udarca označio neumitnost loše reakcije. Videvši obrise senke iz drugog automobila kako otvara vozačeva vrata, naglo je povukao ručku na svojim i brzo izašao. Toliko brzo da nije čuo piskav i tanak glas, iznenađen i uplašen onim što če se tek desiti kako u dahu izgovara : “Tata, gde si pošao?”

Nije mi nešto...Super je! (+10 rejting, 10ocena)

Loading...