Danas je taj dan. Danas sam počeo i ne stajem. Obećao sam samom sebi. Nema više gubljenja vremena. Nema više praznih sati, gledanja u zid, razmišljanja o razmišljanju da je vreme da se razmišljao o početku. Samo rad. Nema ustajanja sa stolice satima. Sem obaveznih odlazaka u toalet. Ili obaveznog obroka. Ili prosto obaveznih kućnih poslova. Nema ništa od toga. Samo rad i ništa drugo. Ništa više. Karakteri i reči se samo nižu, jedna po jedna. Dolaze na svoje mesto. Kada jednom sednem i krenem neću stati. Nikako. Ni u jednoj stvari neću izgubiti. Prosto ne smem. Ne želim. Ne mogu. Već neko vreme sam gubitnik, gubitnik one najgore vrste. Gubitnik sa savršenim opravdanjem. Uvek i za svaku situaciju. Sada sam prestao sa tim. Sada sam odlučan da sve završim na vreme. Osokoljen. Ohrabren. Siguran u uspeh, pošto ništa drugo nije opcija niti je moguće. Upravo sada, u ovom trenutku, sedam na stolicu i krećem. Samo još da nešto pogledam. Nije toliko kasno. Ljubavi.

Uzeo je daljinski upravljač i uključio televizor. Seo je, ali u udobni, prostrani i mekani kauč. Na kanalima su se smenjivali sadržaji : od vesti, preko filmova, do rijaliti programa. Pa opet, samo drugim redosledom. Gledao je, ali ne to nego kroz to. Baš onako kao kada oboleli od prokrestinacije pokušava samom sebi da objasni da je sve u redu i da ima još dovoljno vremena da sve završi. No prokrestinacija nije toliko teška i ozbiljna psihička bolest ili poremećaj koliko je sjajan uvod u druge, ozbiljnije i komplikovanije. Ipak, višegodišnje gledanje kroz televizor mora ostaviti bar neke posledice. Razmišljao je o tome dok je prebacivao kanale u jednoličnom ritmu. Nekoliko puta je pomislio da bi mogao da stane i stvarno krene da radi, ali bolest je bolest. Ne može se razvijati ukoliko se bilo šta uradi na njenom saniranju. 

(+13 rejting, 13ocena)

Loading...