Jednog 31. decembra sagnuo sam se, mislim da je bilo oko 22h, i više se nisam ispravio. Hitne pomoći, lekari, skidanja, neprijatna pitanja, lekari, gužva i dva meseca teške upale. Istog tog Uskrsa, neka mi Svevišnji oprosti, htedoh punim glasom da dreknem “Hristos voskrese” i opet padoh. Hitne pomoći, lekari, skidanje, lekovi i probudih se u bolničkom krevetu ne znajući gde sam. Ali me taj isti Svevišnji koda nisam spomenuo – spasio! Ali, i pored njega, ostadoh u postelji još dva meseca.
Jednog 5.decmbra taman htedoh da proslavim rođendan, da se kucnem sa ženom i pozovem prijatelje da proslavimo kad me nešto preseče u grudima. Opet lekari, hitne pomoći, skidanje, naravno, i..mesec dana.
I došao je 31. Nova godina. Taman sam mislio da ću se konačno odmoriti, biti opušten, miran. Dočekati praznika potpuno siguran. A onda je zaledilo napolju. A ja sam morao po namirnice, baš tog 31. Da ne bismo ostali gladni preko praznika jer ništa nije radilo. Upravo da bismo mogli biti opušteni i odmorni, lepo da dočekamo Božić bez ikakvih stresova i problema, bez jurnjave po prodavnicama, besmislene potrage da bismo pojeli pristojan i noramalan ručak. Krenuo sam sam da uzemem taj hleb u pekari preko put. I pao. Nastavak svi znate, da se ne ponavljam jer mi je već muka od hitne pomoći, lekara, skidanja, pregleda, bolnica…i tako je prošla Nova godina. I Božić. I svi praznici. Ostala je još srpska Nova godina, ali to ionako niko ne slavi. A i da hoćete da slavite ne daju vam. Prošli su svu praznici mimo mene. Sem ruske salate, pečenice, belog sira i malo pečenja koji se parlože u plastičnoj posudi pored mene, ovde na bolničkom stolu. Prošli su svi praznici u poslednjih nekoliko godina, a kao da su prošli u jednom trenu, bržem od svetlosti, preko moje noge u gipsu dignute na ležište u koju gledam tokom ovih, poslednjih. Sve se to sabilo u jednu longetu, jedan gips, i jednu slomljenu časicu kolena. I na oljušteni zid bolničke sobe. Tačnije, ne na zid no na listove pohabalog kreča koji padaju sa njega, baš kao snežne pahuljice čije hladnoće i mirisa sam uskrećen i za vreme ovih praznika. Sve se nešto mislim, kako su prošli i ovi praznici, da mi nije suđeno. Da me ne voli. Ili da me voli, ali sam nešto toliko zgrešio, nešto čega ni sam nisam svestan, da sada prolazim kroz muke. Ili sam prosto i jednostavno baksuz. Koga praznici ne vole.
Gledao je netremice u svoju desnu nogu, mumificiranu u gips i okovanu longetom koja se protezala čitavom dužinom, od prepona do skočnog zgloba, dok se njihala zakačena za dve tanke lajsne za čije krajeve je bilo zakačeno ležište. “Isuviše detaljan opis bemislene i obične stvari”, neko bi rekao, ali njemu je ovo ležište predstavljalo simbol svih uskraćenih slobodnih, prazničnih dana, svih trenutaka opuštanja i radosti koje, umesto da provede u sreći, provodi u patnji, bolu i očaju, već nekoliko godina unazad. Ta atrofirana, balsamovana noga nije bila njegova. To je bio simbol svih propuštenih šansi i propalih praznika, svih promašenih nada, besmislenog života čiju uzaludnost nisu mogli spasiti ni praznici, jedino vreme kada se mogao posvetiti sebi. Pridigao se na laktove i uspravio, želeći da pruži otpor svom besmislenom životu, želeći da bude jači od sudbinske igre i iznenadnih bolesti koje, kao po pravilu švajcarskog sata, napadaju njegovo telo baš na praznike. Uspravio se odlučno, skupljajući snage da pokaže kako može pružiti otpor dokazujući da jedinka, ljudsko biće, biva snažnija od bilo kakvog slučaja nametnutog životom. Želeo je da uradi nemoguće. Želeo je da pobedi neumitnost svog sopstvenog slučaja. Dok je jakim i oštrim potezima vukao ležište i čupao šine koje su ga držale, mislio je na pobedu, na topli miris praznične trpeze, na udobnost svog kućnog troseda, na jedrost i otvorenost svojih prijatelja kojima će, u stanju blage pripitosti, govoriti o utiscima iz bolnice i smejati se besmislenim, malim lažima koje govori da bi svoju sudbinu učinio komičnijom i zabavnijom. Mislio je i na razmirice sa svojom ženom, ponosnom gospođom, koja je veoma tužna zbog njegovog slobodnog duha, ali i veoma brižna, zbog čega zna da ga nikada neće napustiti te se osećam zaštićenim, pa i svaki sukob postaje neophodna igra između polova koja čini vezu. Mislio je na svoj mali svet dok je veliki gips na njegovoj nozi padao na čvrsti dušek kreveta, a noga klizila ka ivici. Bol je bio neizdrživ, ali je nekako skupio hrabrosti da nastavi do ivice. Krenuo je prvo desnom, povređenom nogom, ali je bol bio nesnosan. Onda je krenuo polako levom, spuštajući je ka podu, znajući da je oslonac u zdravoj kosti neophodan. Kada je spustio konačno se osetio slobodnim, znajući da je samo korak do slobode, korak do praznika, simbola svega što želi, a što mu je uskraćeno već godinama. Praznika koji su prošli, ali će se, od trenutka kada napusti memljivu bolničku sobu, ponovo vratiti. Samo jedan korak, iracionalni korak do slobode. Čim se oslonio na zdravu nogu, povukao je longete zarivene u kost i prihvatio povređeno koleno sa obe ruke. Uz jak bol polako ga je pomerao do ivice kreveta, a onda obuhvatio celu nogu, Sloboda je bila na pola koraka, pola malog koraka povređene noge, prazničnog plena dugogodišnjeg lošeg sticaja okolnosti. Spustio je zdravu nogu kao oslonac i polako, milimetar po milimetar, spuštao povređenu. Nije želeo ništa da prepusti slučaju, niti je želeo da opet bude žrtva loše procene. Gipsani pokrov se polako spuštao. Kada je supustio nogu nekoliko sanitmetara do umrljanog bolničkog poda pomerio je truplo bliže ivici, opet trudeći se da ne rizkuju. Leva, zdrava noga je bila čvrsta. Polako je spustio desnu na pod. Peta je bila oslonac. Još sporije, pomerio je telo i konačno se spustio iz kreveta. Bio je slobodan. Napravio je prvi, mali korak, levom nogom. Iza poluotvorenih vrata se nazirala svetlost novogodišnjih lampica. Praznici su bili tu..na nekoliko koraka. Povukao je desnu nogu i polako se oslonio na pete. Osmehnuo se i rukama pridržao za ivicu kreveta. Novogodišnja svetla su izgledala još bliže. Krenuo je da se ispravlja oslanjajući se na ivice kreveta. Svetla su mi se činila na dohvat ruke : bilo je dovoljno nekoliko koraka i već bi bio van sobe. Oslonio se na krevet zaslepljeno gledajući u novogodišnje svetljike, toliko zaslepljeno da nije čuo škripu bolničkog kreveta koji je, u trenutku, iskliznuo pod njegovom neravnomerno raspoređenom težinom na same ivice. U tren oko krevet je proklizao, a on je krenuo da pada. Ivicom glave je udario, ironijski odgovarajući, u ivicu kreveta. Samu ivicu, onu istu koja je trebalo da mu pruži oslonac u putu za slobodu. Krv je šiknula iz glave u mlazu dok je padao na prljavi pod. Više nije bilo novogodišnjih svetiljki koje obećavaju slobodu. Ostali su samo praznici.
(+17 rejting, 17ocena)
Loading...