Izašao sam. Vrlo ponosan i gord. Gotovo presrećan. Dok su trube odzvanjale u mojim ušima i dok su se svi i dalje radovali. Neko bi pomislio da sam srećan. Ne, nije tako. Nisam srećan. Ni euforičan. Ni spreman da pevam. Od sreće ili od zadatka. Samo sam spreman, vrlo spreman da sve ostane isto. Nepromenjeno. Gotovo antički sačuvano. Gotovo isprano kao bibilijski znak. Gotovo nepromenjivo. I meni neprocenjivo. Gegao sam se lagano dok je napolju prijatno veče. Veče kada je sve ostalo isto. Nije ni veče pobede, a ni poraza. Veče konstante u kojoj nema promene. Ni po cenu da više ništa ne ostane. Olabavio sam kravatu i lagano svukao sako. I polako se gegao ka auto. Stigao sam do njega, otvorio vrata i ponosno seo. Upalio mašinu. Potrudili smo se. Izginuli smo. Iscimali se. Krvavo radili i sve to još krvavije platili. Ne sada nego u budućnosti kada budemo morali da platimo. Sve smo to uradili. Da ne bismo postigli ništa. Da bi sve ostalo isto. Sutra je novi dan. Hvala bogu da je isti. Mašina se zagrejala, ne treba odmah gariti dizel rekoše mi ovi iskusni vozači. Idem kući da se ništa ne bi promenilo. Čak ni večeras.

Auto je brzo prošao pored mene. Pogledao sam vozača : svetlosivo Armani odelo, Polosport košulja, svetlo plava. Bež cipele, neke italijanske, ne mogu odmah da provalim tačno koje su. Ali skupe su sigrno. Na trenutak sam uhvatio izraz njegovog lica. Bio je neverovatno mirno sreće. I previše lepo obučen da ne dolazi sa postizborne žurke. Zamislio sam šta mu je prošlo kroz glavu dok mi se stopala grče od 12-to časovnog stajanja i juče i danas. Znao sam. Sve će biti isto. To ga je učinilo srećnim. Prava postizborna sreća. Made in Serbia.

Nije mi nešto...Super je! (+13 rejting, 13ocena)
Loading...