Nekada mi je nedelja bila omiljeni dan. Dan kada sam mogao da, kao kafanski izobličen prustovski junak, sastavim dobar soundtrack prethodne nedelje, a možda i budućeg života. Nedelju sam posmatrao kao vreme koje ću, vrlo prijatno i neobavezno, provesti sa prijateljima, ljubavima, mogućim poslovnim saradnicima, kreativcima i roditeljima i tokom koga ću se stvarno odmoriti i zaboraviti na ostatke odurne nedelje. I, naravno, što bi rekli kvantnopozitivni Amerikanci: “in a good spirit” dočekati početak iduće. Vremenom, nedelja je postajala radni dan: da li su u pitanju poslovi kojima se, manje-više uspešno, ali beznačajno, bavim već sedam godina, ili su u pitanju kućne, domaćniske obaveze koje ne bih stigao da obavim radnim danima ili su porodične…nije više bilo ni bitno. Nedelja je izgubila šarm i sigurno poziciju dana kada se, otrežnjujući, vraćam sebi i razmišljam o onome što bih želeo da uradim i da budem. Nedelja je, polako, ali sigurno, zbog tog gubitka, postajala najgori dan posle ponedeljka. Pokušavao sam da je sačuvam, očuvam od krunjenja i nestajanja, ali je bilo uzaludno. Stvarnost je, po starom, dobro dramskom pravilu da sila napada mora biti jača od sile odbrane da bi uopšte bilo dramske radnje, bila pobednik. Ultimativni, pogotovo jer ni jedan ultimatum sa moje strane nije podržala i pustila je da mi nedelja, polako, odlazi nepovratno u propast. Danas je nedelja, ne danas već poslednjih meseci, postala najgori dan. Dan kada se suočavaš sa umorom i očajem, dan kada više nema prijatnog uživanja već samo gomile gluposti koje te nisu zasule tokom radne nedelje, ali su sačekale tu nedelju, nekada poslednji bedem odbrane mene od svega ostalog, da bi se njenim uništenjem zasladile. Danas je nedelja dan u kome se jedva očekuje ponedeljak i posao da se ne bi suočio sa nedeljom i njenim porazim zaključcima. Danas je nedelja dan za raspravu, svođenje već rasporadatih računa i još uvek skrivenih problema. Danas je nedelja, dan za prljav veš, sudove, tmurne pijačne okolnosti i još tmurnije misli. Danas je nedelja, najgori dan u nedelji. Ironijska igrače reči. Oksimoron u nastajanju. Ili u rastavljanju. Danas je nedelja i kao i svake nedelje osećam se bedno. Očajno. Kukavički i smrdljivo je reći, ali možda i jadno. Sjajno. Već sam se i navikao. Postalo je rutina svake nedelje. Nedelje kao poslednjeg dana. Nedelje kao današnjeg dana.

Ko bi rekao da je ikada bilo drugačije? Kako da se prisetim poletne nedelje? Nedelje sa paradnih svečanosti socijalističkih diktatora? Nedelja tokom kojih sam bio mlad, srećan, opušten, okružen prijateljima i lepim stvarima? Nedelja kada sam iskreno mislio da sam srećan? Nedelja koje su mi davale nadu da ću, nekada u budućnosti, biti jednostavno sreća. Ali izgleda da sreća nema nikakve veze sa godinama. Niti sa vremenom. Sreća, očigledno, ima samo veze sa tobom. I tvojim delanjima.

Prošao je malu kapiju i izašao na ulicu. U susret su mu išli mlada žena i mala devojčica, ne starija od četiri godine. Devojčica se zatrčala prema njemu. Uhvatio je i zagrlio najjače što je mogao i podigao visoko. držeći je čvrsto za ruke. Pogledao je preko puta. Natips na obližnjoj radnji ne kome je pisalo “NE RADIMO NEDELJOM” se beleo u dnu izloga.

Nije mi nešto...Super je! (+11 rejting, 11ocena)

Loading...