Moraće jednom da prestane. Neće moći stalno da pada. Iako možda želi, ali bar će je godišnja doba sprečiti. Iako mi se sada, sa ove bestidno lake pozicije, čini da se godišnja doba nikada ne menjaju. Bar ona u boji. Siva, manje ili više tamna, su uvek tu. Uporno i nepromenjivo. Teško i odurno. Ali moraće nekada da stane. Bujice prljave vode koje se slivaju niz trule oluke, pljusak koji me tera da mislim kako će voda ipak oprati ono što ne tu zauvek.  Moraće jednom da stane. Siguran sam u to. Kada svane sunce neću više misliti ni šta je bilo i kako se desilo, koliko mi je bilo teško i kako sam patio…ili bio ravnodušan. Biće mi bolje. Mnogo bolje. I sve će doći na svoje prirodno mesto. Samo da prestane kiša. Kiša koja nikako da počne konačno da pada…

Veoma brzo je skinuo svoju košulju i džemper. Pogledao je na sat: vreme za spavanje je prešlo u jutro. Ubrzano je skinuo farmerke i legao. Na prozorima su prve kapljice kiše počele da padaju. 

(+14 rejting, 14ocena)

Loading...