Žega mi je gotovo nepodnošljiva. Usta suva, traže vode u najgorim situacijama. Pritisak visok. Sunce sija najjačim sjajem, i to baš u onom trenutku kada sam spreman da negde krenem. Ipak, skoro uvek, skupim snage i odem. U vreme kada svaki meteorolog toplo (sic!) preporučuje ostanak kod kuće. Pogotovo ako si hronični bolesnik ceo život.
Kada osetim miris borova, a “pesma” zrikavca raspara bubne opne znam da sam stigao na mesto gde se sve moje želje i očekivanja pretvore u nekoliko sati netremice pogleda u morsku pučinu. Oštro kamenje prija ravnim tabanima, iglice borova dovode do ludila, a graja male dece podseća da nisam još izgubio svu ljudskost. Opijenost nezdravim suncem iznenada prekida nekoliko nespretnih koraka po vrelom kamenju. Tabani ih preziru, ali će mi biti zahvalni koji trenutak kasnije kada skačem u more. Ronim, prvih nekoliko trenutaka sa zatvorenim očima kako bi se druga čula napila morske soli, pa izranjam. Jedan, pa drugi zaveslaj ruke u stilu kraul – uobičajna rutina od pete godine. Prilično brzo stižem do sredine uvale i tu stajem. Opružim sve četiri i zagledam se ka suncu dok mi trup stoji na površini. Kao da sam Arhimed bez zlatne krune, ali svojim telom dokazao “eureku”.
Plutam i ne mislim. Neki minut i okrećem se da zaplivam nazad. Manje enrgično, ali dražim ritmom idem ka borovima. Plićak mi uvek predstavlja problem – ne želim ili ne mogu lako da izađem. Klizavo kamenje, jaki talasi. Ili samo želim da ostanem u plitkom moru. I ne radim apsolutno ništa. Na apsolutno opasnom suncu. Dok razmišljam kako ću izaći, leći na peškir sa šeširom preko lica i dremati. I onda opet nazad u more, pa opet van, pa nazad, pa van, pa nazad…leto je skup beskorisnih uživanja u savršenom ciklusu smenjujućeg vremena. Samo, bitno je da sam blizu mora. Ostalo se ne računa.
Otvorio je oči i osetio žegu uzavrelog asfalta na svojim kapcima. Konobar je prišao i uzviknuo svoje “sve standardno?”. On klimnu glavom i okrenu glavu ka ulazu u Dom zdravlja. Pomočna radnica, obučena u zaštitno odelo od glave do pete, merila je temperaturu futurističkim zelenim toplomerom pacijentima koji su čekali u redu da uđu. Svako od pacijenata je nosio masku. Pomislio je kako bi bilo dobro da sada čuje nekog zrikavca misleći da će samo tren njihove pesme promeniti sliku koja ga okružuje. Dobio je zvuk. Ali ne zrikavca već sirene hitne pomoći. Mora nije bilo ni blizu. Ili bar ne toliko blizu kao prizor smrti.
(+19 rejting, 19ocena)
Loading...