“Ništa posebno”, rekli bi svi gledajući u crvenkasto nebo čija nedefinisana boja najavljuje letnji pljusak. “Ništa što ne čeka svakoga od nas”, dodali bi dok nemo, bez ikakve facijalne ekspresije, prate polagano kretanje kolone. “Nije mu bilo vreme, mogao je još malo”, stidljivo će reći oni koji su ga bolje poznavali i čiji stepen empatije prevazilazi standardan napor dolaska ovako daleko pod nepovoljnim hidrometeorološkim prilikama. “Nisam siguran da je vodio dobar život.”, reći će oni koji misle da su ga veoma dobro poznavali pa mogu da se pohvale definisanim mišljenjem, onim koje prevazilazi granice realnog i ulazi u ontološko. Ti gosti na ovom poslednjem, a time i nesvakidašnjem, skupu za onoga kome je namenjen i zbog koga je organizovan. Razlog za ponovni susret svih prisutnih je, možda, neugodan i nezgodan, ali vreme se nikada ne bira. Uostalom, bitno je videti se i dogovoriti. Ostalo su sitnice.

“Mislim da krećemo. Moraju da se uzmu venci i cveće”, rekoše oni u prvim redovima, a onda se diskretno izmakoše kako bi oni iza mogli da ponesu sve i oslobode ih tih bizarnih muka. Kao što su već i pomislili, a neki i šapatom rekli : dolazak ovim povodom, kada je vreme ovakvo kakvo je, postaje podvig samo po sebi. No pošto je drugi i treći red obavio posao za misleći prvi povorka je polako krenula. I dalje su se među prisutnima razmenjivala pitanja, davali odgovori, iznosile konstatacije u manje ili više žalosnom tonu. Mahom se sve to činilo šapatom ili bar u poluglasu. Kako je povorka nastavila da se brže penje ka malom uzvišenju odakle puca pogled na sadržaj ovog jedinstvenog mesta, sadržaj koji je u svojoj definiciji monton, ali u izvedbi veoma kreativan i različit. Taj sadržaj je i skupio sve ljude ovde, dao im neverovatnu kreativnu snagu da lupetaju, bilo šapatom bilo u poluglasu, i okupio ih da se konačno vide, dogovore oko viđanja koja se nikada neće desiti jer ti vikendi će proći u drugim aktivnostima i spojio u zajedničkom bolu. Greška, zaboravite ovo poslednje. Bol je ovde sekundaran. Bitna je slika.

Povorka je išla polako do malog uzvišenja. Kada je, gegajući se, došao na vrh tog uzvišenja, nije odmah krenuo prateći sve putem nego je pogledao u ledinu koja se prostirala ispod betoniranog i krivudavog puta. Stotine neujednačanih i različitih nadgrobnih spomenika se prostiralo  poljem. Zastao je i pogledao ih. U njima nije bilo ničega što poštuje preminule, što im daje dostojanstveni poslednji boravak na tom mestu. Baš kao što nije bilo ni trunke dostojanstva među ljudima u povorci. Sačekao je još malo da se ljudi priključe redu i dok su poslednji žurili kako im kovčeg ne bi pobegao daleko on se udaljio od uzvišenja. Spomenici su ostali na mestu, čekali su još jedan, sveži, dok se on vraćao putem kojim će svi poći tek malo kasnije. Nekada je moralno postupiti potpuno nemoralno. Bar kada je domaći moral u pitanju. 

(+9 rejting, 9ocena)

Loading...