Ispred zgrade je bilo mirno. Nikoga u okolini. Na belom zidu, od kamena gotovo u jednom komadu, stajalo je nekoliko sveća i buketa cveća. Dokazi da je neko preminuo. Dokazi koji govore da sam na pravom mestu.
Nekako je tiho. Nekako lići na sve što sam slušao, gledao, pratio, zamišljao da bi mogao biti On u svojoj celokupnosti. U umetničkom dojmu koji prevazilazi, a usisava samu fizičku ličnost. Sve je ličilo na tihi, tajni život, toliko izložen pažnji i neverovatnom obožavanju, a toliko usamljen i sumanut u svojoj savršenoj strukturi. Baš kao da je konceptualni umetnički čin. Možda me je i to povuklo ovde, baš ispred, dok stojim, osećajuči se pomalo neprijatno jer sam došao suviše kasno, i sa ljudima kojima je, naizgled, svejedno. A, u stvari, delimo to hodočasničko iskustvo. To će mi postati jasno za nekoliko dana kada se vratimo kući, no sada neprijatan osećaj tinja ispod jezika i iz nepoznatnih razloga ne mogu da ga se otarasim. Sve je i dalje tiho. Pojavljuju se dva Rusa. Iritantni zvuk školjcanja digitalnog fotoaparata koji pravi stotine slika u sekundi kazuje mi da ni život ni karijera ni ovaj momenat ne mogu biti tihi. Kao što nije bila tiha ni prethodna noć. Kao što neće biti ni sledeća. Pomerio sam se da uživaoci u spoljnim nadražajima završe svoj posao. Uostalom, ne razlikujem se mnogo od njih. Samo što su moji “nadražaji” podeljeni i s Njim na početku. I njegovom i mom. Njegovim odlaskom i poslednje dve godine osećam se kao da sam i ja počeo. Baš na mestu gde, u tišini, pokušavam da odagnam životnu neprijatnost koja je uzima i u ovom trenutku epifanije i pročišćenja, otkrića baš na mestu na koje sam želeo da dođem u bilo kom trenutku. A uspeo sam sada kada je to najpotrebnije. Pogledao sam još jednom ka sveći, ka kičastom cveću uspravno naslaganom sa oslonjenom slikom u sredini. On je završio, a ja počinjem. I to deleći istog posašnog lika. Majora čija privlačnost vodi direktno u propast. Ali je nemoguće odoleti. Nije mogao ni on. A ja sam tek na početku.
“Hoćeš da te slikam?”, odjeknulo je praznom Köthener Straße. Trgnuo se i okrenuo ka dvojici Rusa od kojih je jedan fotografisao, a drugi davao instrukcije. Iskusni reporteri ili dopisnici koji se javljaju sa kultnog mesta gde su nastali istorijski snimci nazvani “berlinska trilogija”. Okrenuo se, sačekao da profesionalci završe svoj posao i sklopio ruke u znak poštovanja, onako kako se radi na svadbama ili sahranama kada se uđe u crkvu. Nije se nasmejao Hteo je da bude dostojanstven. Dok se u glavi ponavljala, kao poziv na molitvu, muzika i jedna jedina rečenica : “Ground control to Major Tom”. Ili “Major Tom’s a junkie”. Ili obe.