Beži! Pokupi se! Odvoji se! Pobegni! Razvuci se! Odlepi se! Samo podigni tromo truplo i kreni napred! Bez okretenja! Bez razmišljanja! Bez ljubavi prema gazdi! Bez ljubavi prema ljubljenima! Bez ideje da ćeš se ikada više vratiti u sigurnost ove smrdljive kućice, kućice koja samo naizgled nudi sigurnost i mir! Kućice koja ti je donela više udaraca, više poniženja, više tuge no što bi svaka ulica ili udarac bilo kog uličnog džukca. Pokupi svoje četiri tanke noge, truplo sklono kašlju i bolesti i otiđi. Ali samo u  pravcu u kome te sigurno neće stiči. Ni jedna njihova želja, parče milosti, mizerno obećanje ljubavi i snage, miris sigurnosti pomešan sa mišomorom sakrivenim duboko, na dnu naizgled nepresnušne kace hrane. Samo se osmeli i otiđi! Otrči! Nije teško, samo nekoliko koraka napred! Dovoljno je da pružiš šape i odeš, samo moraš to uraditi! Brzo i smelo, hitro i spremno. Svestan si već sada da povratka nema, svestan si da je kaca sigurnosti u koju si duboko i debelo zavalio njušku i stomačinu nabreklu ne od ukusne hrane već od jakih udaraca samo zamka. Varka za rasnog džukca kakav misliš da jesi. Varka za iskusnog lovca kakav si sanjao da budeš. Varka za domišljatu psinu koju vidiš svakog jutra kada opružiš, misleći lažno, spremne i očuvane šape i osetiš zaparu teškog vazduha. Vreme je da je napustiš, vreme je da odeš! Bilo je vreme i ranije, ali sada je ono pravo…samo nekoliko koraka, nekoliko spretnih poskoka do izlaza. Male kapije u veliki svet. Malog napora čija snaga je nikakva, a značaj nesaglediv. Toliko nesaglediv da ga, možda zato, nisi ni osetio do sada. Ne, možda nije stvar u hrabrosti već u zaslepljenosti. Obavezi. Domaćinskom, snishodljivom, poniznom tonu kome si se stalno protivio, borio se protiv njega i slao ga u majčinu, režući u svoje čeljusti. Ali samo u svoje, nikad u tuđe. Zato sada govoriš, do današnjeg dana. snishodljivim, poniznim i domaćinskom tonom. Tonom koji ih samo mami da te malteretiraju. Tonom koji otkriva svaku slabost tvoje tobož snage. Zato ćeš danas zaćutati. Zato ćeš danas biti tih. I samo otići…bez najave, bez priče, bez radoznalog graktanja kojima se javljaju ptice kukavice, a ne jaki i snažni psi. Pružićeš noge, stati kao svaki dan kada misle da se lenjo razvlačiš, propeti se i krenuti. Hajde, sada znaš da možeš. Ohrabrio si se. Dobio si na psećim petljama skrivenim iza nataloženih slojeva matore kože..možeš čim si sebi objasnio..jedan, dva…tri..i siguran si, apsolutno siguran, da neće biti kao da sada..nikada više…

Andaluzijski pas pogleda svog gazdu sa porodicom gazdica. Propeo se što bejaše znak maloj deci da dotrče do njega. Počeše ga maziti i njegovo narogušeno i podignuto truplo krenulo je da se spušta, oslabljeno ili, možda, omamljeno emotivnim izlivima dečije radosti. Takvim izlivima da je mekoća već dragih dečijih ruka postala poput majčinske, davno izgubljene još u utrobi te drage i nikada prežaljenje kuje čiju je toplinu andaluzijski pas toliko tražio svo ovo vreme. Spustio se skroz na zemlji i bio iskreno srećan. Zaboravio je ko, kako i zbog čega je bio ohrabren pre nekoliko trenutaka. Zaboravio je kako se propeo da krene. Zaboravio je na sve dok je uživao u ljubavi i toplini koja je dolazila iz dečijeg zanosa, graje i nepatvorene sreće jer je neko drag i blizak, makar on bio i andaluzijski pas, ustao da ih pozdravi. Zaboravio je sve pod neodoljivom osećajem topline doma i sigurnosti koja nije više bila zla i zavodljiva. Zaboravio je na sve.   Zaboravio sve dok ponosni gazda i gazdarica nisu sklonili decu, i pozvali ih da operu ruke. I dok gazda svojim velikim stopalom nije zamenio tople dečije ruke jakim udarcem i gromoglasnim naređenjem da se vrati u svoju kućicu. Snažno telo se opet uspelo, setilo da je odlučilo da ode, ali je drugi udarac bio još jači te je propelo telo tresnulo o pod.  Gazdarica ga je pomazila po glavi i donela punu činiju biskvita odmah nakon pada. Vazduh je bio težak a ptice su graktale jednu jednoličnu, ali poznatu, jesenju sonatu.

(+10 rejting, 10ocena)

Loading...