Samo to je potrebno. Nekoliko jednostavnih, prosto postavljenih. Skroz razumljivih. Nekoliko reči u pravo vreme koje je neophodno da bi reči bile shvaćene na pravi način. Upućene u pravom trenutku kako bi njhova jednostavnost došla do izražaja. A njihov izbor poslužio cilju.

Ne moraju biti promišljene. Niti preterano lepe. “Šarmante”, je pravi termin. Opšte poznati. Mada ne moraju biti ni šarmantne. Mogu biti bilo kakve. Samo da zvuče. I opet – da dovedu do cilja. Samo nekoliko reči i tu su, blizu cilja. Gotovo ostvareno. I još malo truda preko toga i nema više nikakvih prepreka. Ni inhibicija. Nekoliko reči samo. 

Samo nekoliko pravih reči i pravo vreme. Ništa više. I pravi govor tela. A i postavka ume nekada da pomogne. 

Nagnuo se ka napred. Lagano, dok su ga druga tela stiskala u znoju njišući se levo-desno manje ili više zainteresovano pomislio je kako ljudi više ne umaju da igraju. A s tim su izgubili i moć smislenog govora. Ili se njišu ili pričaju gluposti. Zavisni od telefona i maničnog gledanja u ekrane kada ne znaju šta bi sa sobom ili kada žele odglumiti potpunu nezainteresovanost. Sada je izgledalo kao da su svi nezaintersovani ili je prosto đavo novih tehnologija sa potrebom da sada i odmah imaju sve informacije ušao u njih. Nekritički. Demonski napadan. Spreman da sve, kolektivno, natera u jako loše plesne poteze. Gledao je i nekako birao tih nekoliko reči s kojima će početi razgovor. Manje -više s bilo kim. Sem svetla mobilnih telefona ekrana gigantskih razmera i loših plesnih poteza nije dobio ništa. Nabildovani mentalni optimizan mu je ubrzo splasnuo. Uzeo je telefon u ruke i pravio se da mu neko piše ili da ga nešto interesuje. U stvari bio je samo električna ovca koja sanja androide. 

(+20 rejting, 20ocena)

Loading...