Izašao sam iz zadimljene prostorije i krenuo ka svojoj mašini. Vrelina se lepi, suviše sam debelo obučen, idem nekontrolisano. Sedam, lanac je u poziciji da krenem. Jedan krug, drugi krug, u ušima još odzvanja prizvuk normalnosti. Nisam mogao da se koncentrišem na sadržaj, ali mi nije promakao smisao. Drogirani Japanci, moj prvi koncert u ovom gradu od šetstotina sedamdeset hiljada sedamdeset stanovnika. I previše pasa. I premalo pataka. I neophodnih turista, njih je, otprilike, dovoljno. Ili previše, nebitna misao. Krenuo sam preko mosta, veliki hotel mi je pružio utočište od buke, ali mi je dao mesta za razmišljanje, previše mesta. I noć je bila vrela. Krenuo sam prema velikom centru. Skrenuo sam iznenada da vidim šta je desno, deo grada gde nisam nikada bio. Travestit mi je mahnuo, mahnuo sam i ja njemu. Poljubac je odzovnio praznom ulicom, Arapi u ćevabžinici imaju belče redove zuba. Smeju se zarazno, ja izgledam kao stranac. Ali ovo je moj grad, ma koliko bilo čudno. Ovo je moj život i ove ulice su popločane mojim znojem. Idem pravo, devojla u miniću sluša muziku sa mobilnog telefon, on zvoni, ona plače. Izrazito «h» se kotrlja ulicama, još jednom. Nakom poljupca ovaj jezik ubija svaku emociju. Ali moje je. 

     Popločane ulice su ravnomerene, idem dalje. Skrećem još jednom, tražim izlaz iz ovog mesta. U stvari, hoću da se izgubim. Idem ka muzejima, Van Gog me ispraća cereći se sa uvetom u ruci. Dejvid Gahan mi je poželeo dobrodošlicu, avio-kompanija dala do znanja da sam siromašan. Prolazeći pored njenog predstavništva osetio sam se kao siromah. Zaljubljeni parovi su mi dali snagu da istražujem, biram put do opere. Krećem sigurno, okrećem kolena i vidim izlaz.

Čujem kako mi se uho već priprema. Duga je traka sa dve crte, veče je savršeno. Zvezde su se pustile na asfalt ispod mojih guma, novih, plaćenih 25 dukata vrednijih od života. Dijamanti iz izloga me zovu da ih ukradem, ali ja sam pozitivac, lopovi su moji neprijatelji. Idem dalje, skreće kod parka. Žbunje je prtedivno, Rembrandt mi je to upravo rekao. Bio je inspirisan njima kao što je Goja bio revolucionar. Idem pravo, tamo je vrtić. Svetla pozornice su desno od mene. Nisu mi potrebna deca da bih se osećao mlađe. Skrećem drčno van prelaza. I svetla su mi sve bliža. Ali ne ona za koja mislim da su moja.    

Sirena je bila jaka. Udarac možda suviše blag. Zaprepašteno lice Indijca koji vozi taksi od kada je stigao u ovu zemlju. Nagoveštava sladak ukus smrti, a njemu brzo ređanje slika vezanih za pravedni sudski sistem Evropske unije. Ali…

     Prešao sam na drugu stranu. Idem brže. U ušima čujem. Zvuci gitara i jake elektronike. Osećaj da mogu brže. Dolazim do opere leteći. Jedan, dva, tri, pet krugova oko nje. Izbegavam autobus gradskog saobračajnog preduzeća, idem dalje. Zgrada je prava, ne ruši se, zaslužila je još mnogo posetilaca, još mnogo krugova. Meni treba uzbuđenje. Vozim brzo, preko prelaza, travnatih površina. Obelisk iz parka koga znam. Ceri mi se u lice. Daje mi snage. Vraća me smislu. Idem još jedan krug. Ponovo vrtić. Mislim da mi deca neće biti suđena. Skrećem još jednom, ali ponovo u krug i prolazim već zapišanu rutu. Kao pas, obeležavam svoju teritoriju. Idem pored neke žuurke, sam se i ljudi mi nisu potrebni. Opet pored kanala. Produžavam velikom saobraćajnicom. Obračunaću se ja sa kilometražom kao i sa onima koji me čekaju, mojim kolegama, izazovima fakultetskog obrazovanja. Svi oni nemaju pojma dok mi muzika Komonvelta daje snage. Prelazim veliku raksrsnicu kod tramvajskog stajališta. Cigla i kamen daju mi dobrodošlicu u drugi deo grada, drag i pozanat. Ovde krećem mahinalno da pritiskam, veslam, okrećem, dajem snagu, dajem petama ubrzanja. Misli su mi daleko. Ili previše blizu cilja, previše daju na znanja da sam to samo ja, ne magični točak, ne misteriozni sanjar već ja. Smeran i bahat. Idem pravo, učinilo mi se da vidim nešto belo, nešto mahovinasto i sjajno. Idem pravo, prolazim poznatu raskrsnicu, još jedan prekršaj. Još jedan susret koji miriše na smrt, travaj ovoga puta. Volim javni prevoz ili on ne voli moje prisustvo ovde. Hoće da me likvidira, želi da me se otarasi sa lica ove zemlje, da odem i budem odnesen jakom strujom udarca. Rezervna majica iz ranca mi se smeši, izlazi sama na slobodu. Ne dam joj dok brzo idem uzbrdo. Prolazim pored zloslutne škole. Foto grej stakla mi ne daju da je vidim. U mraku izgleda sablasno. Na svetlu, kao banka, osnovna jedinica protestanskog društva u kome odrastam. Ponovo, kao 1988. i prvog razreda istočne škole. Istok, glupa geografska odrednica. Ne postoji Istok, Zapad, Sever I Jug. Postoji red i haos, razum i bezumljem, mislim dok prolazim pored još jedne omiljene stanice : želežničko-metro-autobuske. Centralne, ne, ne sviđa mi se ovde, idem u Harlem da me ubiju crnci, da osetim sečiva na slabašnom vratu i da konačno prekratim muku. Ne mogu više ovako, godine strepljenja, iznuđene stidljivosti, nabijene hrabrosti, bola u zglobovima od lenjosti nerada. Ne mogu više da se nadam tome. Bacam ranac, ne da mi da ga se otarasim. Skidam ga jako, jednom rukom kontrolišuću volan svoje mašine, a drugom pokušavajući da levitiram između ljudi koji me kunu na mom, meni nerazumljivom jeziku i sklanjaju se. Neko preti policijom. Meni rastu krila. Znam da mogu, preko radnje sa kafom, najboljeg bioskopa u gradu, banke za bogate i strance i jeftine kopije Trijumfalne kapije sve preko parka i jezera. Svi će znato da sam uspeo, da sam to ja uradio, svi će znati da sam samo ja pobedio vetrove Severnog mora i gravitaciju zapadne Evrope, svi ce se kleti u moje ime. Dok sam se spremao, krila su rasla. Mišići pucaju na okoštalim leđima, rađa se novi organ. Pobeći ču iz zatvora moje glave, stići ću sver što je propušteno. Naći ču posao i oženiti nekoga odavde, da se osećam prijatno dok učim jezik uz stenjanje iz kreveta. Voziću zarđali bicikl i misliću o odmoru na Kubi, kolibi u Normandiji, ustavu Evropske unije. Zaokupljen svim tim kada poletim. Dobio sam širinu, ramena od nikla. Novi organ koji diše svojom aerodinamikom. Ne, ne, nisam pregazio Marokanca ispred radnje sa preskupom hranom, on se izmakao. Preleteo sam ga. Evo, upravo sada. Zemlja postaje laka, lak hod postaje težak, kada hodam nisam ja. Idemmmm!!!

Mislim da sam te video. U kopaniji koja radi sa kafom. Carstvu korporativne vrne tekućine, sjajnom, skupom, pravom kafom. U pravoj kompaniji. Primaju i narudžbe preko telefona, ako si dovoljno velika zverka. Ovde nisam.  Sedela si do prozora. Krilo mi je otpalo. Banka je previše ružna da bih držao novac u njoj. Kočim, idem nazad. Peti put večras me vuče povratak istim putem. Drugo krilo otpada, držim ga ostacima ruke. Teško mi je. Noge su okovane bukagijama, a vozilo su drvene taljige. Stajem, žena sa detetom me gleda bledo. Gledam u izlog, izgledaš divno. Tako smo daleko, a ja ne mogu da plačem da bih iz sebe izabacio tugu. Ne da mi perje u mom grlu. Krila su atrofirala pre nego što su se razvila. Gledam te. Smeješ se. Ne gledaš u mom pravcu. Pokušavam da se pomaknem, guma je zalepljena za asfalt. Žena sa detetom priziva policiju. Prilazim izlogu. Stajem na vrata. Gledam u dubinu. Karneval, ulice pune crnaca, smeju mi se sa plakata kafea. S tim razvesele goste kada kiša pada pet dana nedeljno. Crnilo velike epruvete sa zrnevljem me obuzima. Mislim da bi mi prijala jedna. Molim se da me ugledaš, da me pozoveš unutra. Ne okrećeš se. Molitva me nikada nije ovako bolela. On me ne čuje, misli da sam suviše nebitan. Krilo pada. Ja ostajem. Naslanjam se na staklo. Sirene se prelamaju sa mukom ulice. Muk gubi.

Avion nadleće ulicu, bez mene. Priljubio sam usne ulazu. Kvaka me žulja. Plakati su u sivo – zelenom ramu. Ružan je. Ja sam potrošen. Ovo mi je zadnja šansa. Poleteo sam jako. Jedan od crnaca izlazi sa plakata. Otvoriće mi vrata. Da, ubaciće me unutra da te vidim. Možda mi i da nešto više. Možda mi dozvoli da te zamolim za kafu. Gutljaj, zrno, nije bitno, samo da budemo blizu. Vrata se otvaraju. To nije crnac, to je Indijac. Taksist, otkud on u kafeu. Otvara mi vrata. To su vrata kafea, ali imaju jednu crvenu liniju na sredini. Sirene su iza mene. Privešće me, nemam pasoš, odvešće me u kavez na mom omiljenom aerodoromu, a neću dobiti ni Burger king za «zbogom». Dobiću samo lisicu i kameno lice brkatog konduktera. Evo ga, drži me za ruku. Samo je u belom. Kao i vrata kafea. Indijac počinje da plače. Možda su i njega deportovali posle dobre svirke, a onda je morao da čeka godinama da se vrati. Uzima telefon, govori na nekom smušenom jeziku. Brzo, histerično, ljuto. Osvajač starog sveta, pripadnik pranaroda. Možda je bio u Mesopotamiji, a ni sam ne zna. Neću stići da ga pitam.  Mene odvode. Nadam se da je agencija za karte otvorena, Sada će morati da mi pokolone jednu kada već nisam imao para za novu. To je kazna za njihov bezobrazluk, sada su dužni da me prevezu. Možda će mi uskratiti novine, ali imam mozak. Maštaću celim putem. Stavljaju me u maricu. Uključuju svetla ponovo. Hoće i Indijac sa mnom, možda i on nema dokumenta. Skaće na vrata. Čudno, ovo je raj, zašto bi bežao iz njega? Dolaze drugi, odvode ga u druga kola. Ilegalni emigrant. Znao sam da je sumnjiv. Bio bih dobar kapo u logoru, sjajan potkazivač, još bolji agent političke policije, izvanredan carinik. Znam ko je sumnjiv uvek. Krećemo u zatvor. Valjda će me staviti sa onim iz Grinpisa. Oni nisu normalni. Volim takve ljude. Svetla idu prvo levo pa desno, desno pa levo, pa jednom u krug. Shvatio sam simetriju. Smejem se. Zloupotrebio sam svoj talenat. Izgleda da ću napraviti hepi end. Čekajte nastavak. Sada sam okupiran svetlima. Ne mislim na nju. To je dobro. Hepi end….

     Konzul spusti izveštaj policije na sto ambasade i uzme novine. Na njima je krupnim slovima pisalo «BLIC». Konzul se okrene ka vratima i otvori ih.

–   Ej, Maljkoviću, dobiše tvoji Cigani!

–   Ma, ko ih šiša sada.

–   Kako ko ih šiša, evo konačno vam uspe «Sledeća sezona»

Konzul se nasmeje i uze policijski izveštaj.

–   ‘Ajde, zavedi ovo, molim te?

Konzul daje Maljkoviću izveštaj. Sa papira se na vrhu crnim slovima oglašava naslov «IZVEŠTAJ MRTVOZORNIKA» napisan električnom pisaćom mašinom marke «Oliveti». Ispod je ime sa kukicama koje odaje slovensko poreklo, zanimanje koje je velikim slovima napisano. STUDENT. Kozul daje papir. Maljković ga pogleda. Brzo prelazi sve redove dok mu se pogled ne zaustavi na dnu dokumenta. Raskolači oči više iznedađen nego šokiran. Na kraju papira je uzrok smrti, odmah ispod obdukcionog nalaza u obaveznih 250 reči. Uzrok je saobraćajna nesreća. Krivac priznao. Taksista.

Maljković uzme jedan debeli registrator i otvori ga. Sa nalepnice se zlokobno smeši ručno napisana godina : 2006.

Maljković otvori čelične pregrade i stavi papir. Zatvori registrator u standardnoj tužno zelenoj boji karakterističnoj za administrativne radnike, njihova lica i odela. Maljković vrati registrator na mesto. Okrnee se ka konzulu koji stoji ispod mesingane ploče koja fingira bronzu. Sa ploče, tik iznad konzulove glave, se ponosno i sjajno namrštio orao sa dve glave. I jednim grbom ispod. Konzul se okrete ka Maljkoviću.

–   E, a šta imamo za ručak?

–   Musaku.

–   ‘Aj prvo naruči kafu, kumim te.

–   ‘Ajde.

Maljković ustaje i diže slušalicu. Okreće broj.

–   Halo, Coffee Company…

Konzul čita novine. Kiša počinje da pada. Savršeno popodne. Za jednu aktivnost. Poslednju.

(+15 rejting, 15ocena)

Loading...